„Стоицизам је био одговор антике на крај трагедије и губитак божанства. Ослобођен веза с трагичним наслеђем фаталности и подвргавања хировима богова, човек трансформише у складу са свим стварима, али открива да је његова слобода неодвојива од његове самоће. Да би истински осећао да је човек, појединац мора имати јасну идеју о самом себи, о својим моћима, али и о својим границама. Мора да разуме да је део природе, да је нешто што је у сталној промени, нешто што се константно ствара. Треба ли човек да пронађе јединство унутар промене? Како год било, мора знати да њиме управљају страсти, али такође мора научити да их контролише. И, коначно, мора знати да га смрт чека. Мора имати неки одговор, неки став, стил, који ће бити достојни његове смрти.
Стоик из Кордобе, Сенека, објаснио је да нам у тешким временима, када изгледа да се све око нас руши, не преостаје ништа осим нашег унутрашњег живота. А унутрашњост треба да обједини све вредности стоичке душе: слободу, страст, природу и смрт, а све то треба да прихватамо свесно, као реалност, а не као трагично претрпљену фаталност. Као одговор на агресије све та. Сенека је саветовао следеће: „Не дозволи ничему да те освоји, изузев сопственој души.“
Карлос Фуентес, Закопано огледало, Нови Сад, 2017, 42-43.
Утицај Сенекине филозофије у Шпанији био је снажан и дуго трајан. И данас, у Андалузији, „Сенека“ значи мудрост, а мудрост подразумева схватање да живот није срећан. Јер, коме би били потребни филозофи у срећном свету? Када је требало да одговори смрти, и сам Сенека се поставио стоички. Пошто више ни је био у Нероновој милости, предухитрио је царев бес само убиством. Сенека је Шпанији подарио вечну филозофију која је у срцу шпанске душе, која ублажава њене испаде, приморава је да се врати себи након великих ратних пустоловина и открића, освајања, после насиља и смрти. Као земља светаца, сликара, песника и ратника, Шпанија ће непрестано понављати стоичке идеје – дакако и у Сервантесовом Дон Кихоту, где је главни јунак виђен као човек који на крају мора да обузда сопствене лудачке пустоловине тако што се враћа кући, самом себи и сопственој смрти.
Можда је најзанимљивији вид шпанског стоицизма представљен портретом човека који, спознајући самог себе, потпуно овладава својим страстима, својим природним бићем, својом судбином. Крајњи индивидуализам иберијске Шпаније, узвишена снага њених герилских вођа, сулуде жртве њених опкољених градова, неспособност колективног организовања – све то кориговала је филозофија римског стоицизма.“
Трагови времена 