У расправи поводом стогодишњице настанка Југославије, књизи названој Југославија у Хрватској (1918-2018): од еуфорије до табуа, хрватски историчар Драган Марковина је закључио:
„Вратимо се сада коначном билансу југословенског искуства у Хрватској. Иако би се упућенима могло учинити да следећи пасуси представљају низ општих места, у контексту данашње Хрватске не само да не представљају општа места, већ их је мало ко свестан, а те чињенице које неколицина доследној историчара и интелектуалаца износи, већина одбија уопште чути, а камоли прихватити. Најважније је да су и прва и друга Југославија углавном замишљене и да су њихово стварање добром делом изнели Хрвати, јасно имајући у виду и улогу сопствене нације унутар ње, као и последице до којих би дошло да Прва или Друга Југославија нису створене. Прва је настала заједничким напорима Југословенског одбора и Владе Србије, уз коначно учешће домицилних политичара из јужнословенских делова Аустроугарске. Настала је из логичног страха да се не остваре све одредбе Лондонског уговора, које је широј јавности открио Франо Супило, што би значило дефинитивни прелазак значајног дела источне обале Јадрана Италији. Имајући то у виду, страх од останка на ветрометини, без моћне спољнополитичке заштите и са жигом ратних губитника, посебно је трауматично доживљаван у Далмацији. Отуда и онаква Смодлакина реакција према Хрватском сабору [да ће, ако Хрватска неће, Далмација сама приступити Југославији], као и еуфорични дочек српске војске и писмо одушевљења регенту Александру, које је потписао будући угледни академик и један од водећих хрватских историчара уопште Грга Новак, позивајући Александра да дође на српски и угословенски жал [песковита или шљунковита морска обала] у Хвару. Одговор на питање да ли су хрватска политика и интелигенција оснивањем Југославије добили оно што су хтели и замислили свакако би био негативан. Али исто би било и када би се питање упутило српској политици и интелигенцији из тог доба. Истина је да је хрватско питање за све време постојања те земље знатно отежавало међунационалне односе, да је превласт српске политике, двора, војске и државног апарата била неупитна, да је читава држава изграђена на структуралној неправди, што су најбоље осликавали пуцњи на Стјепана Радића и заступника ХСС-а у Скупштини, као и потпуна забрана дјеловања Комунистичке партије, треће по снази на изборима за Уставотворну скупштину. Колико су те неправде биле дубоке, најбоље сведочи пример Светозара Прибићевића, који је од ватреног унитаристе прешао на de facto републиканске и федералистичке позиције и деловао на раскринкавању режима, на исти начин на који је Ђилас деловао у Другој Југославији. Али исто тако је и истина да је Краљевина СХС заиста спречила пуну примену Лондонског уговора, задржавајући највеће делове Далмације у новој држави, да је Хрватска као идеја и као простор била сачувана и да су се, на крају крајева, Хрвати чак и у таквој структурално неправедној, па и диктаторској држави, много више питали о било чему што се тиче државних и културних послова него што су икада питани у Аустроугарској. Краткорочно, Југославија је могла изгледала као губитак, али дугорочно, посебно из данашње перспективе посматрано, испоставило се да је то био добитак који је на крају довео до националног ослобођења. Занимљиво је како ове чињенице, које Хрватска националистичка десница негира, српска националистичка десница види тако да оптужују Хрвате и Словенце да никада нису веровали у Југославију, користећи је само као пут ка националној независности. Оно што је неспорно јесте да су политичке елите свих народа првенствено настојале да извуку корист за себе у тим оквирима, а да је мали број правих идеалиста који су прихватили југословенски идентитет као примарни.
Dragan Markovina, Jugoslavija u Hrvatskoj, Zagreb 2018, 199-201. (цитат је прилагођен српском језику)
Као што смо већ навели на почетку ових закључних разматрања, социјалистичка Југославија је настала као сушта супротност претходној, али наслеђујући њен спољнополитички легитимитет и међународно-правни субјективитет. Врло слична Туђмановој Хрватској, која је такође у садржајном смислу настала као сушта супротност социјалистичкој Хрватској, опет црпећи њен уставноправни легитимитет, посебно антифашистички легитимитет ЗАВНОХ-а, који је у стварном животу темељно потискиван“.
Хрватска је у Југославији први пут постала република, али и оволико обимна.
„Осим тога, то јој је донело и данашње границе, односно коначно припајање Задра и Међимурја, и освајање Истре, по први пут, као и Барање. Претворила ју је у индустријску и туристичку земљу, од чега је до данас преживело само ово друго. […]
Од свега тога најважније је да су Хрвати својим масовним учешћем у партизанској борби, посебно они из Далмације, омогућили ново успостављање поверења између хрватског и српског народа у Хрватској, сачували образ свом народу да се не поистовећује са срамном и квислиншком усташком државом и створио Завнохову Хрватску, која је била узоран пример поштења у међунационалним односима. Бар онако како је замишљена“.
Dragan Markovina, Jugoslavija u Hrvatskoj, Zagreb 2018, 203-204. (цитат је прилагођен српском језику)
Трагови времена 