Сајмон Вајндер (Simon Winder) је 2013. године написао књигу Danubia: Лична историја хабзбуршке Европе, коју је у Србији објавио Службени гласник 2019. године. Ова атипична књига, у којој се историја меша са музиком, путописом и личним доживљајима, захвата многе теме из историје Европе. Књига обилује оригиналним размишљањима аутора, која су често слободније природе, од оних из научних књига. Пратећи историју династије Хабзбурга, аутор је стигао и до Балкана. У то забитој провинцији континента приметио је како су се развили сиромаси који су окончали постојање вишевековног царства из средишта Европе.
„Крах Отоманског царства за собом је оставио земљу сељака, изразито сиромашних, са веома слабим образовањем и врло базичном исхраном, коју су спирали воћним ракијама. Ово се односило на читав регион, од Албаније до Грчке, од Македоније до Бугарске. Изразито монотон друштвени систем створио је атмосферу која се веома разликовала од оне која је преовладавала у Хемпширу, на пример, или у Саксонији. Две кнежевине у којима се говорио румунски, Влашка (у области на југу Трансилваније) и Молдавија (на истоку) донекле су се разликовале, будући да су успевале да задрже довољно независности, која им је омогућила да и Румуни припадају класи земљопоседника, без обзира на управнике који су говорили грчким језиком. Али чак се и Румунија рвала са слабим образовањем, туђинским двором и многим горим проблемом – чињеницом да се налази на путу инвазије у случају било каквог рата између Руса и Османлије.
Током деветнаестог века одигравала се сложена борба за независност и контролу, што је излудило Хабзбурговце. Најједноставније речено, Хабзбурговци су били тутори и пружали подршку Србима, док су Руси то исто чинили за Румуне. Како су оба та народа постајала све образованија и привредно све сложенија (и полако прелазили на новац, уместо на размену у природи на локалном нивоу), тако су и односи постајали све напетије. Хабзбурговци су јужно од Мађарске, око места које се сада зове Нови Сад, имали много Срба, углавном као резултат њихових ранијих масовних сеоба у седамнаестом и осамнаестом веку, са тежњом да се ослободе османске контроле. Ти Срби су сада обезбедили бирократе, мислиоце и војнике за нову аутономну српску државу на југу, али су такође живели и у области која ће се сасвим логично испоставити као потенцијално подручје српске експанзије. Закључно са 1867. годином, османске трупе су напустиле Србију, а земља је постала истински независна. Хабзбурговци су своју контролу над Србијом (откупљујући све те свиње и шљиве) користили како би тамо задржали пријатељски режим. Међутим, огорчење је било огромно, а још увек изричито католичка идеологија Царства свакако је одбијала Србе. Покушаји Србије да се прошири у османску Босну и да дође до мора блокирани су 1878. „привременом” хабзбуршком окупацијом територије, а након тога и 1913. године, када су Хабзбурговци креирали Албанију, као можда једину државу која је измишљена из чисте пакости.
Румунска прича се кретала сличним путањом. Румуни у Хабзбуршкој монархији (у Трансилванији, Банату и Парцијуму) обезбедили су интелектуално гориво за румунски национализам и, упркос томе што су их Карпати раздвајали од других Румуна, постепено су почели да стичу осећај за јединствени језик. Две румунске кнежевине, Молдавија и Влашка, под руским утицајем, од четрдесетих година деветнаестог века радиле су на неком облику заједнице. Док су остаци османских привилегија копнели, једна заједничка држава чинила се изгледном. Русија, као заштитник, није, попут Хабзбурговаца, имала снебивљиве скрупуле према гутању свежих територија. Током наполеонских ратова, Русија је, као случајно, апсорбовала источну Молдавију и назвала је Бесарабија – језгро садашње туробне државе Молдавије. Ако ћемо право, ништа није могло да спречи Русију да се не апсорбује и остатак Молдавије и настави даље. Руси су такоде имали план да Бугарску претворе у удаљени, крупни сателит, за чим би уследио и Цариград. Ово се није догодило, али границе су у тој области и даље веома течне. Ривалске намере и страхови три царства која су обилазила око региона створила су сложено магнетно поље са одбијајућом силом, насумичном, али довољном да омогући релативно малим нацијама да задржи неку контролу над сопственом судбином. Међусобна антипатија и сумњичавост Британије и Русије, од Медитерана до Хималаја, створила је од Британије природног савезника Хабзбурговаца, али се није могла пренебрегнути чињеница да Британска морнарица није могло имати велико дејство на Русију, а било какав копнени рат значио би да Хабзбурговци одрађују тежи део посла. Кримски рат је донео велику плиму сарадње, али су Британци са својим флотом нанели озбиљне штете само малом подручју дуж Црног мора, док су Хабзбурговци схватили да једноставно нису довољно јаки да се сами боре против Руса на копну ако желе икакве шансе за успех. Као резултат, иако су стигли до Црног мора, задржали су неутралност према Русији. Наводној монархијској солидарности између Москве и Беча дошао је крај, а бојажљивост Беча је макар значила да се међусобно нису борили све до 1914. године.
Пред сам крај деветнаестог века, док су Београд и Букурешт постајали све уверљивије и софистициране престонице, неким кључним елементима елите постало је јасно да су њихове националне револуције непотпуне и да браћа још увек заробљена у Хаббуршкој монархији вапе за ослобођење. Због огромних разлика у војној сили између ових малих земаља и Царства тако је нешто деловало као комично стремљење, али је тако велики део националних легенди на обе територије потицао из Сремских Карловаца, главног српског града на југу Мађарске, и Сибиње, који је имао сличну улогу за Румуне у Трансилванији, да је у питању била и те како моћна, а никако неозбиљна или маргинална тежња. Српска револуција из 1903. године прекинула је сваку сарадњу с Хабзбурговцима и на крају довела до ратова којима су подељене преостале османске територије у Европи. И пошто су Хабзбурговци користили сваки дипломатски трик да Србе сатерају у неки запећак и избаце из Албаније, Срби су се нашли занавек заробљени у унутрашњости. У овом експрес лонцу, искрени српски национализам мутирао је у југословенство. Ако Срби нису довољно јаки да се супротставе Царству, можда би требало да се придруже другим словенским народима? Тиме би легитимно могли апсорбовати хабзбуршку и још увек значајно муслиманску Босну (привремена окупација постала је стална 1908. године), Хрватску и Словенију, иако ниједна од њих није имала истинске историјске везе с Београдом, осим уобичајених средњовековних бесмислица. Као и за решење скоро свих проблема на Балкану, и за то ће бити потребно смртоносно слабљење царске моћи. Ово је изгледало мало вероватно све до дана убиства Франца Фердинанда у Босни, 1914. године, можда најутицајнијег успешног терористичког акта у модерној историји, који је, након ужасне патње, испунио све најсвеобухватније српске, а такође и румунске фантазије.Ово је врло кратак сажетак – тема је толико фасцинантна да заслужује много више простора. Чињеница је да су Хабзбурговци могли да претрпе пораз у Италији педесетих година деветнаестог века, као и у Немачкој, 1866. године, без икаквих озбиљних последица по своју будућност. Али их је освета вребала из њиховог традиционалног дворишта, осиромашеног и са малим бројем становника.“
Симон Ванјдер, Danubia: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 381-384.
Трагови времена 