Југославија је настала као монархија. Током прве деценије, док се још није звала тако, била је и парламентарна. Владе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца углавном је формирала Народна радикална странка. У Краљевини Југославији парламентаризам је најпре укинут, а затим обновљен тако да се дотадашње парламентарне странке никада у потпуности не опораве од прекида парламентарног живота. Владе су формирале групације блиске двору, а опозицији ни целокупно удруживање није било довољно за победу на изборима над „три шестојануарске „државне“ партије које су једна за другом мењале фирму истих људи!“ (Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999, 82) Држава је била оптерећена неуспехом југословенске интеграције, која се наметала силом – „Један исти октроисани устав кажњава реч против јединства и даје овлашћење за комадање државе [настанак Хрватске бановине]“ (Грол, 82). Југославији је недостајала суштинска демократија, која би уважила не само вољу већине, него и потребу за аутономијом мањине. Настала у првом, југословенска краљевина (1918-1941) нестала је у другом светском рату. Од слома државе поразнија је била лакоћа са којом се десио, а још више одсуство воље да се покуша њено очување.
„У тражењу узрока страшноме слому од априла 1941, треба се вратити мало у коју годину уназад.
Никад се име државе није узносило више него у тих дванаест година: њено име, њена снага, њена свемоћ.
6. априла 1941. народ се осетио изневерен с многих страна. Међу онима који су га најболније разочарали била је та сабласт од државе: Нешто што се годинама под тим именом наметало његовом страхопоштовању, а што у ствари није више постојало.
Ни ње, ни оних који су се кроз те несрећне године у њено име испрсивали нигде није било! У суђеном часу нигде није било!“
Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999, 83.
Критичку анализу догађаја и прилика који су довели до слома Краљевине Југославије 1941. године у књизи Кроз две деценије Југославије написао је Милан Грол, председник Демократске странке у бурном периоду нестанка прве и настанка друге Југославије.
Први узрок Грол види у издаји зналаца, односно отуђивању школованих од целине народа.
„С положајем који га је сврставао у једну вишу, повлашћенију друштвену хијерархију, из године у годину даљу од народа заосталог у благостању исто као у култури, школовани део народа, у већини на државном буџету, губио је право разумевање за заједницу из које је произишао.“
Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999, 5.
Грол је приметио неприродну појаву да је у Србији и пре Првог светског рата умних људи било све више а ваљаних људи све мање. Законе су временом почели да пишу стручнији људи и они су постали сложенији и прецизнији, али је правде на основу тих закона било мање, јер су владајућима остављали могућност за тумачење у складу са сопственим потребама.
„Ту су се са извитопереним параграфом витопериле и руке оних који их пишу и руке оних који их примењују. Руке зналаца.
Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999, 12.
Велики број стручних људи, нарочито у привреди и финансијама, стављао се у службу озлоглашеним режимима, и произвољним тумачењима закона оправдавао најгоре радње. О таквим људима суд је био јасан. И зло које су они чинили никог није остављало у недоумици. На њих се прстом указивало као на рђаве људе. И ко се по невољи није морао с њима налазити у друштву, клонио их се као кужних.
Али је био много већи број оних за које се није могло рећи да чине ни зло ни добро. Примери ових људи допринели су кварењу нарави више него ли очигледно зло рађење рђавих људи. То су они људи за које се може рећи да су избегавали да се заложе за добро, а очи затварали на зло. Кад би дошли у прилику да им ко шта замери, ти људи обично су одговарали: „Ja гледам своја посла“ или „Туђе нећу а своје не дам“.
Приметио је Грол да такви људи не избегавају да се користе повластицама на које немају право, ако им допадну, или да избегавају обавезе према држави ако могу. Сматрао је Грол да таква безбројна ситна огрешења људи који сматрају да им је савест чиста погађају јавно добро више него милионске крађе озлоглашених појединаца, нарочито морално, јер озакоњују произвољна мерила о томе шта је добро или зло. Тако се непоштеним неће назвати они који нису сувише уочљиво саможиви. Ипак, за те људе се не може рећи да су ваљани људи.
„Та проста а садржином велика реч је ваљан човек, што ће рећи човек који ваља некоме и изван себе, ваља својој породици, ваља општини, земљи, ваља свакој заједници у којој је: човек који гледа на добро заједнице као на своје добро, и паштећи се за то добро сматра да „гледа своја посла“. Насупрот оном који страхује да не да своју пару, овај други – ваљан човек – чува се да не узме туђу. Он задовољан завршава сваки дан у коме одужи нешто од дуга заједници који он као човек осећа да је тежак и ипак угодан. Јер залагање за свако добро у средини у којој за њега није жртва него уживање.“
Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999,13-14.
Идеалан пример ваљаних људи, каквих је још било у Југославији, Грол је видео у сеоским учитељима.
„Ни у једној школи кроз коју је прошао – ни основној ни у гимназији, ни у учитељској није био опчињен богатством ни лепотом школске библиотеке. У милијардама буџета његове земље на књигу никада није давано. У упоредној статистици његова земља била је у томе увек последња. Добру књигу и часописе издржавала је та мала и средња народна интелигенција одвајањем од уста.“
Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999,17.
Тај сеоски учитељ, о којем је Грол писао, стално је пред очима имао средину у којој је, те је био свестан да не може њему бити добро без свеопштег напретка народног. Са великом илузијом свог скромног позива трудио се да допринесе добру за себе и онима око себе. У том осећању узајамности Грол је видео основу ваљаности људи, чији је недостатак истицао.
Мана државне организације је била што се бирократија развијала без осећаја за људе којима треба да служи, а не да влада. Бирократија Краљевине Србије је своје грехе, које је Нушић исмејао у Протекцији и Сумњивом лицу, поштено искајала у борби против личног режима и ратовима за ослобођење од 1912. до 1918. године. Државна служба, са сигурношћу коју је доносила, била је веома примамљива након тешких ратних година. Пренатрпана бирократија није омогућавала довољно средстава за адекватан живот оним чиновницима који су својим залагањем одржавали систем, надомешћујући пропусте других.
„Читава лична политика у државној управи, неруковођена никојим објективним мерилом: ни потребама посла, ни одабирањем по способности, ни социјалним разлозима, допринела је издвајању школованог дела народа из целине, на штету целине и на штету самог тог школованог дела народа, у коме је успавани устајали дух бирократије умртвио прегалашатво и самопоуздање, веру у мисионарски позив који просвећени људи треба да имају у једном сиромашном сељачком народу с чијом је будућношћу везана њихова.“
Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999, 27-28.
Корупцију је Грол превео као квареж нарави. Иако је та реч у Краљевини Србији била позната само малом броју школованих људи корупција, као ни нигде другде, није изостала. Међутим, о њеној ограниченој размери сведочиле су скромне заоставштине политичара и високих државних чиновника, па чак и последњег Обреновића на српском престолу. Неки су у томе чак и претеривали, о чему сведочи епизода када су 1906. године председник владе Љуба Стојановић и председник Народне скупштине Љуба Давидовић, вољом првог, путовали редовном возном линијом због гужве стојећи у ходнику вагона. Корупција се у таквој средини провлачила, а не царевала.
Национално јединствен српски народ, којег је претходно Домановић описао у Страдији, успео је затим да искаже моралну чврстину у остварењу вековног националног циља, када је било јасно које је зло против којег се треба борити. Када коначно више није имало шта да се ослобађа почело је да се растаче стечено.
„Иза једног стваралачког времена у коме је држава од њених грађана гледана као једна права народна задруга у коју задругари треба још много да улажу да би се она подигла и стала на ноге, иза Првог светског рата дошло је једно друго време, у коме се та држава учинила многим њеним грађанима као њихово акционарско друштво које треба да им исплаћује дивиденду.
И та дивиденда је тражена из године у годину безобзирније.
Навала на државу почела је од првих дана иза Првог светског рата. Већ сама просторна величина нове државе понела је главе и отворила је велике апетите, и ако је слабо ко питао колико су са новим квадратним километрима земље стварно дошла и нова богатства.
Природно је било да је онај који је провео четири године у рату, у заробљеничком логору или у тешком стању под окупацијом, од првога дана очекивао неки бољитак.“
Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999, 33-34.
Већ са опоравком земље након рата отпочеле су злоупотребе и расипање средстава без утврђивања стварних потреба. Губитак осећаја да се личним грабљењем урушава целина био је присутнији утолико што се ни целина није осећала као целина у држави троименог народа.
„У време широког пада јавних нарави нема установе која не подлеже кварењу, јер гарантије не може бити у прописима ако их извршују људи несавесни или слепо послушни у служби несавесним људима.
[…]
Тамо где се корупција показује не као низ посебних појава него као стање, материјалне злоупотребе (на које се обично мисли када се говори о корупцији), представљају мању штету од тог спуштања моралних мерила. Кад великом броју људи, поготову оних у чијим рукама је судбина земље, као главна брига постане да живи што угодније и где год може избегне сопствени напор и жртву, таква широка квареж нарави мора да подрије темеље и самог државног живота.
Ту је права „пета колона“. Без ње она коју непријатељ плаћа не би била у стању да успе. Она је та која је у току 20 година страћила милијарде народних војних буџета не зна се на што, она је та која је слабо наоружане армије 6. априла 1941. оставила без организованих штабова, без апарата на општење између армија и Врховне команде; она је та која је – иза онемогућења београдске радио станице 6. априла 1941. оставила земљу без сваког обавештења на милост и немилост пропаганди непријатеља; она је та која је омогућила да се у критичном часу на многим положајима војним и цивилним нађу људи недорасли ситуацији, слабићи – саможивци, презаузети тада као и увек до тада, само бригом о себи и својима; она је та која је у последњем повлачењу из Грчке оставила без ичијег старања и помоћи две хиљаде војника и официра, у логору само педесетину километара од Пиреја и бродова – да падну у ропство немачко пошто их се пре тога неколико стотина потопи.
[…]
,,Пораз без боја“ – како је народ с горчином у души назвао слом у априлу 1941 — пораз за какав он није имао примера у својој историји остаје као немилосрдан суд о једном жалосном времену и као наук за сва времена. Наук скуп али који не сме бити без користи.“
Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999, 43-44.
Трагови времена 